Kada mrtvi ustanu iz grobova, to je uglavnom zato što imaju nedovršene poslove kojima se treba baviti. Ako duh u pitanju nije niko drugi do maršal Tito koji šeta ulicama Beograda tokom teške humanitarne i ekonomske krize 1993.godine, stvari postaju još složenije, smešnije i mračnije. Međutim, Žilnika ne zanima bivši predsednik Socijalističke Jugoslavije, koga glumi "Mičko" Ljubičić, fantastični komični glumac koji vrlo malo liči na čoveka koga prikazuje. Filmaša više brinu ljudi okupljeni oko ovog duha iz prošlosti, duha koji predstavlja "jaz u našem identitetu", kako je jednom rekao Žilnik. Titova uniforma nosi se sa prašnjavim dostojanstvom socijalističke relikvije koja služi kao katalizator za ljude da govore o politici i svojoj životnoj situaciji. Smešni i tragični trenuci nastaju u onome što izgleda kao direktna filmska predstava, čak i kada je portret zbunjenog naroda takođe u centru pažnje među raznim nacionalističkim, nostalgičnim i ličnim bljeskovima. Ova zbrka je ideološke prirode i podseća na čuveni citat iz Rekuiema o monahinji Vilijama Faulknera: "prošlost nikada ne umire. To još nije ni prošlost."(Patrik Holcapfel)
