Svetlana Ceca Bojković ima kćerku Katarinu Žutić. Snimila je više od 80 filmova i TV serija i igrala je u više od 50 pozorišnih predstava. Po zanimanju je glumica. Ova popularna glumica ceo svoj život isprepletala je sa pozorištem. U njemu je upoznala svog prvog supruga, glumca Miloša Žutića, sa kojim je provela osamnaest godina. I njen drugi suprug, režiser Ljubomir – Muci Draškić, je isto sa „dasaka je koje život znače“. Njena kćerka Katarina takođe je glumica.
Daske koje život znače u slučaju ove popularne glumice nikako nisu fraza. Na tim daskama provela je skoro ceo život, tu je upoznala i prvog i drugog muža, tu je pronašla kuma, ćerka joj je glumica…
- Jaaaaoooo, šta ja više da pričam?! O svom životu sam sve ispričala… i ponovila sto puta! Dosadiću i bogu i narodu! Svi znaju da sam odrasla u Beogradu, ko su mi bili otac i majka, da sam se dva puta udavala, da mi je Katarina Žutić ćerka. A i ovo traženje slika… Pa to je posao! Izgubila sam ceo sat tražeći vam slike! Namučili ste me baš… – izgovorila je u dahu Svetlana – Ceca Bojković, još dok je prilazila stolu u bašti ispred „Ateljea 212“, gde smo je čekali za ovaj razgovor.
Zvučala je oštro, kao Emilija Popadić iz TV serije „Bolji život“ ili Valerija iz „Porodičnog blaga“, po tim je ulogama najviše poznaju. Ali, istog se trenutka, glumačkim rečnikom rečeno, očas transformisala u otmenu i ljubaznu damu kakvom je često predstavljaju njene kolege.
– E, svaka vam čast kad ste uspeli da me ujurite! Evo, zato ću se potruditi da vam ispričam nešto što, mislim, još nisam pričala.
– Svoje detinjstvo pamtim kao dane izolacije. Kao devojčica bila sam izolovana od sveta, tako nekako. Moji roditelji su me, jednostavno, zatrpali obavezama, tako da sam ja išla paralelno u gimnaziju i svirala klavir u Srednjoj muzičkoj školi. Vremena za druženje i momke nisam uopšte imala. A i da jesam, moji me nisu puštali da idem na žurke. A mladići mi nisu ni prilazili. Zašto? Pa zato što niko nije stigao da dođe do mene, uvek sam bila u nekom trku od muzičke škole do kuće, od kuće do gimnazije. Pa ja sam tek posle trideset godina čula komentare: „Jao, što si ti bila slatka kad si bila devojka!“ Tek tad!
– Glumu sam volela još u osnovnoj školi, u dramskim sekcijama. Imala sam neku potrebu… ma, prosto me je vuklo. Ne mogu ja sad to vama rečima da objasnim. Ja sam uvek bila željna igre, još od detinjstva, jer se nikada nisam dovoljno naigrala, pa sam se igrala kroz glumu – započinje svoju priču Svetlana – Ceca Bojković.
Siroma’ klavir
Iako je veliki deo svog detinjstva i rane mladosti provela kraj klavira, danas svira samo u predstavama. Šta se desilo sa njenim devojačkim klavirom?
– Ha, ha, ha! Da, klavir! Eto, ipak ima stvari o kojima nisam pričala. Moj klavir nije više ni
