Шапнула је Дрина Сави једну причу о поплави.
- Решила сам, Саво, сестро,да се врати све на место.
Излићу се из корита, потопићу поља жита.
Путеве ћу потопити и кровове све прекрити.
Да подсетим срца многа,шта је братство, шта је слога.
И границе избрисаћу, да измирим Српску браћу.
Јер тек онда кад изгуби, брат ће с братом да се љуби.
Брат ће брата да помаже, брат ће с братом да се слаже.
И сазнаће срца многа за једнога оца - Бога.
Да се њему они моле и Хрвата, брата воле.
Да потеку са усана молитве за Муслимана.
И да воле браћу борце, Македонце,Црногорце.
У молитви свак' помене браћу нашу, све Словене.
Да се брат са братом дружи, пријатељску помоћ пружи.
У невољи да се сете један другом да долете.
То су, Саво, жеље моје, да се врати све на своје -
Дрина рече, па потече.
Причекај ме, Дрино, водо, поћи ћу и ја са тобом.
Потецимо ми заједно, нека буду сви к'о једно.
Нек' науче да се воле, Богу оцу да се моле.
Нек' се сети брат свог брата, да не буде више рата...
